Trčanje je u Srbiji u poslednjih nekoliko godina postalo prilično popularno, ali još uvek nije dostiglo svoj vrhunac. Iako vam se na prvi pogled čini da sada svi trče, broj trkača je i dalje veoma mali. Ipak, sigurna sam da će kroz par godina bukvalno svi živi u Srbiji trčati.
Zašto tako mislim?
Kroz trčanje sam mnogo toga spoznala i naučila. Naučila sam kako da se izborim sa sobom, sa svojim mislima i telom, da trčanje nije samo za zdrave ljude, da je to stil života i da su putovanja i upoznavanje drugih kultura najbolji način da ulažem u sebe. Zbog trčanja sam počela često da putujem, pa se sada trudim da svakog meseca obiđem drugu državu. Trčala sam u Budimpešti, Zagrebu, Ljubljani, Oslu, Banja Luci, Stokholmu, Hvaru, Palma de Majorci, Beču, Parizu.... Trčeći po svim tim gradovima, nisam mogla da ne primetim razliku u kulturi trčanja.
Zašto su trke u drugim evropskim gradovima specifične?
Na trkama sam sretala roditelje koji trče sa bebama u kolicima. Na jednoj od trka sam srela čoveka koji je gurao kolica deteta sa smetnjama u razvoju. Viđala sam trudnice, slepe i ljude koji imaju maligna oboljenja, a koji se baš trčanjem bore protiv bolesti. Ljudi koji koji stoje sa strane iz petnih žila bodre svakog trkača i daju mu vetar u leđa. A kada se trka završi, padne mrak i dođe vreme večere, oni koji su učestvovali u trci u restoran dolaze sređeni, sa medaljom oko vrata dok ih ostali pozdravljaju osmehom.
I dok se, nažalost, u Srbiji ljudi još uvek bune što su ulice grada zatvorene zbog neke trke, u drugim evropskim prestonicama ljudi izlaze na ulice i uz ciku i vrisku navijaju za trkače kao da se igra finale na nekom svetskom prvenstvu.
Zato ako vam fali motivacije za trčanje, na internetu pronađite datume trka u nekom od vaših omiljenih gradova, prijavite se za trku i osetite draž trčanja kroz otkrivanje novih gradova.
Autor: Nela Bunčić (@yugoslovenka)
