Zanimljivosti
30.11.2022.

Pitanja i rečenice koje nikada ne treba da izgovorite pred prijateljima trkačima

Zanimljivosti

Ovaj tekst je namenjen svima onima koji u svom okruženju imaju barem jednog trkača, a o trčanju ne znaju skoro ništa. Za deset godina koliko trčim, svaku od ovih rečenica sam čula bar tri puta. I dalje ih čujem, ali smatram da je ovo i te kako tema o kojoj bi trebalo da se edukuju svi oni koji svojim pitanjima i konstatacijama često umeju da iznerviraju prijatelja trkača. U nastavku ću sa vama podeliti najčešće postavljana pitanja.

Koja si bila na trci?

Ovo pitanje je besmisleno i toliko zna da iznervira, posebno ako ga postavi osoba koja je bliska sa trkačem. Trkači rekreativci se ne trkaju ni sa kim drugim nego sa samim sobom. Znam da mnogima ovo zvuči čudno, neki bi rekli čak i glupo, ali trčanje je aktivnost u kojoj pobeđujemo sebe. Nekada sa boljim rezultatom od prethodnog, nekada sa boljom kondicijom, a nekad samo zato što smo uspeli da, bez obzira na sve događaje, istrčimo tu jednu trku. Tako da odgvor nemamo, a i da imamo – zašto je ta informacije nekome važna?

 

Hoćeš li pobediti?

Hoću, svaki put pobeđujem, ali sebe! Ako ste ikada pogledali neku trku, primetili ste da kamere uvek prate neke ultra fit trkače koji trče kao gazele. Među njima su najčešće učesnici iz Afrike, čije noge toliko brzo pletu po asfaltu da imate osećaj da lebde. Ukoliko vaš prijatelj trkač nema ove veštine, niti zavidnu atletsku građu, onda on nije elitni trkač već rekreativac koji uživa u mogućnosti da trči.

 

Koliko kilometara si istrčala na maratonu?

Ovde se radi o opštoj (ne)informisanosti osobe koja postavlja pitanje. Maraton je naziv za distancu od 42km i 195m, koliko je prema istoriji vojnik trčao preko Maratonskog polja. I zato – ako niste istrčali distancu od 42,195km, onda nikada, ali baš nikada niste trčali maraton. Možda ste trčali polumaraton. Kao što sama reč kaže, to je pola od maratonske distance (21km i 97m), a sve ostalo znači da ste učestvovali na nekoj znatno kraćoj trci.

Zašto trčiš ako te niko ne juri?   

Ovo pitanje je neukusno i mogu ga porediti sa pitanjem “Kada planirate da imate decu?”. Možda drugima izgleda kao da ih jure, ali trkači jednostavno vole da trče i niko ih na to nije naterao, već su se sami povezali sa ovim sportom toliko da im je ušao u krvotok. Verujem da bi i većina vas, kada bi uspela da savlada početničku krizu, zavolela trčanje i uvrstila ga u svoje dnevne aktivnosti.

 

Platila si da bi trčala i još si se umorila!

Ovo kada čujem, nemam želju da bilo šta objašnjavam, jer startnina za učešće na trci je nešto što svi trkači plaćaju. Svaka trka ima posebnu draž i adrenalin koji možeš da osetiš samo kada si na takvom događaju. Priznaću vam da i nakon ovoliko godina trčanja polumaratona, ja i dalje imam neku vrstu treme pred trku, iako sam sigurna da ću lagano da istrčim. Organizacija trke je biznis, kao i svaki drugi – ima svoje troškove i prihode, a mi koji uplaćujemo novac podržavamo sport i dobru energiju koja se širi gradom. To bi bilo isto kao da nekome kažete: “Platili ste kartu za koncert neke zvezde, a možete je slušati svaki dan potpuno besplatno na You Tube-u”, zar ne?!

 

Zašto to radiš sebi?  

Jednostavno zato što to volim. Zato što mi se sviđa i oslobađa me. Zato što je to neka vrsta meditacije. Zato što mi je trebalo nešto da me izvuče. Zato što je moje trčanje moja stvar!

 

Autor: Nela Bunčić (@yugoslovenka_)

Trenutno nema komentara