Ukoliko vas je vanredno stanje sprečilo da nastavite sa redovnim pripremama za prvi polumaraton, ispričaću vam priču o mojoj prvoj trkačkoj medalji. Nadam se da će vas ona inspirisati da, kada prođe period izolacije i karantina, napravite takav pomak u životu i ojačate svoj karakter, ma koliko teško bilo.
Mojih prvih 21 nije bilo na nekom fensi maratonu gde su me na cilju dočekali najbliži ljudi, već ni manje ni više nego na Adi Ciganliji. Ja sama, tri kruga, ljudi koji se krste i "naduveni" mišići. Bilo je to u aprilu sada već davne 2014. godine.
Ceo život sam se bavila sportom. Dobro možda ne sportom kao što su odbojka ili košarka, ali svakako plesom koji je često podrazumevao treninge napornije od onih kod "priznatijih" sportova. S godinama je ples postao posao, a nakon jedne povrede kolena na skijanju, usledila je pauza tokom koje sam morala da se oporavljam. Krenula sam u teretanu sa bratom i drugom sa fakulteta i nikada neću zaboraviti koliko sam bila srećna kada sam uspela da istrčim 1km na traci. Mislila sam da je to nemoguće, jer sam još uvek šepala!
Vremenom je taj jedan kilometar prerastao u 2, 3, 4 itd. Došla sam do takve forme da je trening u teretani podrazumevao 7-10 km istrčanih na traci, nakon kojih sam još pola sata radila vežbe snage. Imala sam snage "konju rep da isčupam". Bila sam četvrta godina studija i već radila na jednoj nacionalnoj televiziji. Za kolege sam bila Hulk, ali bukvalno, pošto je njima najveći fizički napor bio da se prošetaju do obližnjeg restorana. Te godine je moja medijska kuća bila medijski sponzor Beogradskog maratona i kao novinar sam imala zadatak da nedeljno osmislim i snimim prilog o trčanju.
Snimala sam najstarijeg maratonca, maturante maratonce, brze maratonce itd. I naravno, vremenom sam i ja pomislila kako su oni veliki carevi kada mogu da istrče TOLIKE distance, ali se nisam ozbiljno upuštala u razmišljanje o tome da i ja to probam. Ipak, jedna od mojih urednica je kroz šalu počela da me "tera" da istrčim polumaraton, vodeći se teorijom da kad mogu da istrčim deset, mogu i 21 km, jer je to samo duplo više. Verujte mi na reč, nemojte se nikada voditi time da je to "samo duplo više", jer me je ta rečenica navela da u februaru presečem i kažem - spremam se za 21 km!
Spremanje sam započela u Running klubu (to je ime kluba), koji je imao 10 Running program i samo nas desetoro spremao da istrče "polutku" za nekih 7 nedelja. Tako sam počela, ne znajući da će mi to jednog dana na neki način biti posao.
Bila sam redovna na treninzima, a još više uporna! Išla sam na svaki trening, radila sve kao u školi kada hoćete da budete što bolji učenik, pa radite svaki domaći i sve podvlačite... E tako sam i ja, samo sa trčanjem. Trčala sam i po suncu i po pljusku, i ujutru i uveče, ništa mi nije bilo teško. Tu i tamo sam imala problem sa grčevima, dok su upale bile moj dnevni neprijatelji. Stoga učite na mojim grešakama i sprečite pretreniranost!
"Izgurala" sam 6 nedelja priprema i onda je u sedmoj nedelji trebalo da istrčim, čini mi se , 19 km. Krug oko Ade ima 7km i 700m i odlučila sam da mi krug oko Ade bude trasa za tih 19. Istrčala sam prvi, videla sve veslače, trenere, kokičare, konobare, sladoledžije. Istrčala sam i drugi krug i opet pozdravila iste ljude koji su me bodrili sa ‘’bravo, bravo’’, a onda je trebalo istrčati još nekih 5 km do željene distance. Krenula sam istim putem vođena mišlju da ću se u jednom momentu okrenuti, ali me je put vodio, tako da sam na kraju istrčala i treći krug oko Ade, što je više od 22 km… Bila sam sama, nikoga nije bilo da mi čestita i moram priznati da osećaj nije bio pravo "ludilo".
Nedelju dana kasnije održan je Beogradski maraton. Imala sam tremu, ne od toga da li ću psihički moći da istrčim 21 km već da li ću moći fizički to da izvedem, jer su me noge toliko bolele da sam noć pred trku pila Andol kako bih mogla da se krećem.
Sećam se da je tada na maratonskoj i polumaratonskoj trci učestvovalo svega 2500 do 3000 ljudi i da su mi prijatelji govorili da sam blesava što to sebi radim, da nađem nešto pametnije, da ne trčim u prazno i još plaćam za to… U suštini, gotovo da nisam imala podršku okoline. Preživela sam prvu trku i završila je za 2 sata i 15,17 minuta (ne sećam se tačno). Na cilju su mu čekale kolege. Oni su mi svi čestitali i bili ponosni na mene, a i ja sam bila ponosna na samu sebe.
Ta medalja mi je je značila za mnogo šta u životu - bila je dokaz moje upornosti i nepadanja pod tuđi uticaj. Čak i kada nisam imala podršku, izgurala sam ono što je za mene bilo bitno i tako mnogo bolje upoznala sebe i svoj karakter.
Sada je situacija drugačija. Ljudi su otkrili trčanje i shvatili koliko je ono fizički, ali i psihički važno. Sada više nisam "nenormalna" za svoju okolinu, već sam za njih pravi car i motivator da se i oni pokrenu. A ako i vi želite da počnete da trčite, obavezno pročitajte moje savete na ovom linku.
Autor: Nela Bunčić (@yugoslovenka_)
