Zanimljivosti
22.10.2019.

Polumaraton posle 10 meseci pauze - bez ukrasnog papira!

Kako je bilo bežati od Babaroge
Zanimljivosti

Prošlo je tačno 10 meseci otkad sam se povredila, a punih 7 meseci od operacije kolena. Punih 5 meseci je samo pravilno hodanje za mene bilo vrhunski uspeh, dok sam o trčanju razmišljala sa setom i izgledalo mi je nemoguće ono što sam samo pola godine pre toga uspela - istrčala svoj prvi maraton (42 km) bez stajanja.

 

Kada sam dobila potvrdu od lekara, lagano sam počela sa trčanjem. Veoma lagano, jer je prva kilometraža (ili bolje rečeno metraža) bila 500 metara. Konačno sam se vratila trčanju nakon ozbiljne povrede i tek kada sam dostigla nivo da ponovo mogu bez problema da istrčim 7 kilometara odlučila sam da se spremim za moju prvu polumaratonsku medalju nakon operacije. Svaki trening sam radila kao apsolutni početnik, tačno i odgovorno, bez preskakanja, bez skraćivanja ili produžavanja distance, bez momenata "mrzi me da se zagrevam" ili "mrzi me da se istežem pa ću preskočiti". Sve sam radila po propisima! Nekako sam počela više da poštujem i cenim svoje noge i njihovu sposobnost da opet trče.

 

Poslednju distancu koju sam trčala, 7 dana pre trke, iznosila je 18 km i ma koliko su mi taj dan noge bile preteške, telo umorno, a mozak uplašen od onoga šta ga čeka i da li će moći, upela sam da izguram tu distancu i da se sa mnogo samopouzdanja uputim u moju novu trkačku eru. 

 

Došo je i taj dan! Preuzela sam svoj startni broj i počela da se oblačim za trku. Imala sam osećaj da mi se želudac popeo do grkljana, ruke su mi se tresle kao da su uključene u struju, a bila sam ubeđena da će me od treme i creva izdati i da na kraju neću moći da završim trku jer ću na recimo 12. kilometru da dobijem djareju. Bila sam pravi "raspad sistema", slika i prilika "raspada sistema". Iza sebe imam preko 30 istrčanih polumaratona, Njujorški maraton, stotine kilometara istrčane onako usput, ali ovaj 21 kilometar je izgledao kao Babaroga pred kojom stojim ja kao malo uplašeno dete sa noćnim morama.

 

U svoj toj ludosti odlučila sam da trčim u potpuno novim patikama u kojima pre toga nisam istrčala ni jedan jedini kilometar - Nike ZoomX VaporFly Next%. To su patike u kojima su trčali Kipčogeovi pejseri i nekako sam se u manjku samopouzdanja nadala da će makar patike da me spasu od te velike Babaroge kojoj idem u zagraljaj. Ne preporučujem da ikada iko trči trku u nerazgaženim patikama, ne budite blesavi kao ja.

 

Došla sam do starta i trka je počela. Prvi kilometar je po običaju proleteo, ali već od drugog sam počela da razmišljam kako sam previše zategla levu patiku i da će me to sigurno sprečiti da završim trku. Trčala sam sa svojim drugom Stefanom i prvi put skoro sve vreme ćutala. Babaroga mi pojela jezik! Zamislite, meni da nešto pojede jezik. Pa ja da sam u komi ja bih propričala ili makar buncala nešto, ali ova Babaroga je bila baš mnogo opasna.

 

Dočekala sam da prođe čuvenih 7 i 8 kilometara polumaratona nakon kojih se meni otvori "trkačka dizna" pa mi bude lakše da trčim i to se stvarno desilo. Da li je to bilo zbog novih patika, da li zbog ideje da ću uspeti da se vratim tamo gde sam stala ili zbog atmosfere na trci, ja sam uspela da gazim kilometre nekim suludo brzim tempom za mene. I što me je najviše plašilo, nisam se umarala. Stefan i ja smo trčali tik jedno uz drugo i njegovo prisustvo mi je mnogo značilo, jer smo pre toga trenirali zajedno. Znala sam da ako posustanem imam njega da me vuče po stazi do cilja. Onda se desilo ono čemu se nisam nadala - Stefan se povredio i morao je da odustane. To se ljudi moji zove panika! Prošlo je tek 12 kilometara, imam još 9 do kraja i kako ih završiti? Sva sreća na stazi smo sreli još neke Srbe, upoznala sam devojku koja se zove Aleksandra i odlučila sam da mi ona bude pejser.

 

 

Međutim, bila je to greška. Aleksandra je pola munja pola devojka! Trčala je uzbrdo tempom od 5 i 5:10 po kilomeru, a ja sam je jurila i stvarno mi je dobro išlo jer sam uspela da mislima pobegnem od Babaroge. Međutim, posle dva kilometra njenim tempom rodila se nova Babaroga koja mi je govorila: ’’pući ćeš na 19. kilometru’’. U teoriji sam znala da postoji ogromna šansa da ću se preforsirati i da ću na samom kraju ili da kolabiram ili se ne daj Bože opet povredim, ali sam se mnogo plašila da ostanem sama u toj borbi između devojke koja je do pre 6 meseci bila na štakama i devojke koja je istrčala Njujorški maraton.

 

Uspela sam da se sredim u glavi i donesem racionalnu odluku – trčaću sa Aleksandrom koliko mogu i čim osetim bilo kakav napor usporiću na svoj tempo da bih završila započeto. Tako je i bilo - bila sam rame uz rame sa munja devojkom sve do 16, 17. kilometra i onda sam blago usporila. Puls mi je bio preko 183 iz dva razloga - prebrzog tempa i previše, ali baš previše uzbuđenosti!

 

Došla sam do 18. kilometra polumaratonske trke. Aleksandra je bila malo ispred mene i dalje u mom vidokrugu, ali su meni potpuno trnule ruke. Znala sam da ovoliko mogu da trčim, ne tim tempom, ali sam znala da ovoliko mogu, ali sam se pitala šta ću sa još ona tri kilometra. Nisam znala da li da ubrzam, po principu samo da mi što brže prođe, ili da usporim, ali sam znala da ću završiti. Sećam se da sam samoj sebi posle 19. kilometra govorila ’’sad i da staneš dobro je, možeš i puzeći da pređeš ostatak’’. Međutim, nekako sam uspela da dođem i do tog poslednjeg kilomerta, ako mene pitate najtežeg. Tu si na kraju, vidiš cilj, ali ima još do njega. Počele su da me preplavljuju emocije. Ko bi reko’, ali eto i to se dešava! Ipak, najstrašnije kod tih emocija je to što mi remete rad srca i način disanja, pa sam vodila unutrašnje razgovore da ne bih samu sebe ugušila.

 

 

Onda se desilo čudo! Oko 800 metara pre cilja sačekao me je Stefan. Ljudi, to je pravi prijatelj i veliki car, i istrčao sa mnom poslednje metre! Njegovo pojavljivanje mi je momentalno ubilo sve te emocije, Babaroge, nesigurnosti i znala sam da ću doći i osvojiti svoju novu, prvu medalju drugi put!

 

Ništa u životu ne može da vas poremeti kao vaš mozak, niti da vam pomogne. Kada urazumite mozak pobedili ste telo, jer telo ide tamo gde je mozak već otišao!

 

I najbitnije od svega – LJUDI, I AM BACK!

 

Autor: Nela Bunčić (@yugoslovenka_)

Ostavi komentar

string(0) ""
string(0) ""