Nakon polumaratona u Parizu, Amsterdamu, Budimpešti, Oslu, Stokholmu, tokom kojih sam upoznala različite trkačke kulture i otkrila brojne specifičnosti trčanja u drugim evropskim gradovima, došlo je vreme da istrčim maraton.
Od svih maratona na svetu za prvi (a mislila sam da će mi biti i poslednji, jer po rečima drugih trkača nikada se više neću usuditi na takvu ludost) izabrala sam Njujorški maraton. Ne zato što mislim da je Amerika najbolja zemlja na svetu i da je Njujork obećani grad, kao što ljudi misle, nego zato što je u pitanju najveći i najbolji sportski događaj na planeti. Tako su mi pričali i ispostavilo se da je to tačno!
Njujork je ogroman grad. Na dan trke, od kuće do starta trebalo mi je četiri sata, menjala sam tri vrste prevoza i zbog toga nisam doručkovala kao inače. Moj savet je da, koliko god da žurite, pojedete svoj doručak uvek, naročito pre treninga. Nakon višečasovnog putovanja došao je taj trenutak!
Kada su me prijatelji pitali da li sam spremna, uvek sam odgovarala da ne znam, jer stvarno nisam mogla tek tako da potvrdim. Ali, da ste mi 10 minuta pre starta postavili isto pitanje, odgovorila bih vam da sam rođena spremna. Adrenalin je ozbiljna hemija!
Početak trke bio je na jednom od mostova odakle se mogla videti urbana panorama grada. To je bio trenutak kada sam shvatila - čoveče ja trčim svoj prvi maraton! Ženo!!! I to Njujorški!
Kilometri su se ređali. Najtežih 7 kilometara za mene je uvek prvih 7 km, jer mi toliko treba da se zagrejem. Oko šestog kilometra ušli smo u veliki bulevar prepun ljudima koji su iz petnih žila navijali i bodrili nas. Ređala su se nasmejana lica navijača, svih rasa, boja i uzrasta, ujedinjeni u jednoj stvari - napraviti što bolju atmosferu. Tako je i bilo! Transparenti podrške, muzika, deca koja hoće da potrče za nama, hor afroameričke grupe ispred njihove crkve, na stotine podignutih ruka koji čekaju da im "bacim pet"... Iskreno osmeh nisam skidala sa lica, čak ni kad mi je sunce išlo pravo u oči.
Na pola maratona sam i dalje bila u odličnoj snazi, trčala sam bez ikakvih problema i nisam imala krizu. Onda je došao 27. kilometar... Još 15 do kraja... Tu je već krenula moja psihička borba, jer mozak kaže: "PAKAO". Ipak, ukoliko ste se i psihički i fizički dovoljno spremili za takav izazov, kriza se prevaziđe veoma lako.
Ljudi su mi pričali da se maraton trči tek od 35. kilometra, jer je od tada najteže, tako da sam se u najtežim trenucima borila da dođem do tog famoznog kilometra... A posle šta bude. Navijači koji ti aplaudiraju, daju komplimente i konstatno se smeju mnogo znače i daju odličan dobar vetar u leđa. I tako, malo po malo, došao je i famozni 35. kilometar, a od najavljene muke ni traga. Telo, mozak i duša su već potpuno utrnuli i bilo koja bol je tada već prošost.
Po ulasku u Central Park, a to je bilo malo posle 38. kilometra, znala sam da sam na samom kraju ostvarenja cilja i velike životne želje. U tom trenutku već počinju da vas preplavljuju emocije i to baš intenzivno. Toliko intenzivno da su mi krenule suze i počela sam da jecam. Nemojte sebi dozvoliti da jecate dok trčite, jer ćete početi da se gušite. Ja sam to znala, ali u tom trenutku je sve bilo izvan moje kontrole. Zbog toga sam se naredna tri kilometra borila sa svojim emocijama i pokušavala da dođem do vazduha.
Prošlo je još malo vremena i san je bio na dohvat ruke. Prelazim ciljnu liniju, i dalje se smejem i uzimam svoju medalju. Taj osećaj, da si pobedio samog sebe i sećanje na njega ne može niko nikada da vam ukrade, jer je san postao java.
Autor: Nela Bunčić (@yugoslovenka)
