Zanimljivosti
27.10.2021.

MARATON SE TRČI MOZGOM

Zanimljivosti

Znate onaj ossećaj kada vam sve govori kako nešto nikako ne treba da uradite? Kada maltene sve ide po zlu ili u pogrešnom smeru? Kada zapnete i na najmanji ekser na putu do vašeg cilja? Sada je na internetu popularno da se kaže da je za to kriv retrogradni Merkur, ali ja smatram da nije u redu okriviti neki Merkur za sve loše i naopako što nam se dešava u životu. Treba u životu jednostavno da odlučite šta želite i uradite to, da trčanjem pobedite svoje nesigurnosti bez obzira na sve tektonske poremećaje koji vas potresaju.

 

Da budem iskrena, za trčanje maratona u Čikagu ni sama nisam bila sigurna da li su svi ti tektonski poremećaji samo test ličnosti ili znakovi pored puta.

 

 

Trčanje ove trke i dolazak na cilj definitivno je nešto najteže što sam u životu uradila. Verujem da, da mi se nije desila ova trka, ni sama ne bih znala koliko smo mi sposobni da sve uradimo, samo kada dovoljno "uvežbamo" naš mozak.

 

Bila veoma sigurna u svoju spremnost i u to da sam toliko prepreka prešla da bih stigla do ovog maratona - od vize, avionske karte, putovanje tokom korone, prehlade itd. Mislila sam da će mi Čikaški maraton kao trka biti kruna upornosti, ali desilo se sasvim suprotno.

 

Sletela sam na drugi kontinent, u totalno drugu klimu i vremensku zonu, tridesetak sati pre početka trke. I to sam zanemarila! Zanemarila sam i činjenicu da sam dve noći spavala po 5 sati u proseku, to što me je budio zvuk grada, policije, hitne pomoći i metroa. Ma sve sam zanemarila i verovala u svoju spremnost. Upravo zbog svega toga, već na osmom kilometru trke meni je bilo dovoljno trčanja, a imala sam još 34 kilometra do kraja.

 

Na 10. kilometru je već bilo teško, jer onaj startni puls koji je uvek visok na trkama, zbog uzbuđenja i malo bržeg tempa, nije padao i na kraju je predugo bio tako visok. Biću iskrena, uhvatila me je panika, nakon svih vesti koje sam pročitala u poslednjih godinu dana, a i zbog samog saznanja da mi srce kuca preko 170 puta u minuti već tri sata. Sve to je za mene bilo mnogo strašno! 

 

 

Pokušavala sam da usporim tempo, i da se polivam vodom, i da razmišljam o nečemu drugom, ali nisam uspela. Nisu me slušale ni ruke, ni noge, ni srce, ni glava. Samoj sebi sam konstantno delovala raštimovano. Želela sam da odustanem, razmišljala sam o tome više do 20 kilometara, jer se nikada do sada nisam osećala tako. Bol pomešan sa panikom i nesigunošću najjeziviji je osećaj. Pokušala sam više puta da uđem u "fazon" trčanja, ali sam ga zaobilazila sve do 34. kilometra kada sam se saplela i krenula da padam. Tek tada mi je fizički bilo malo lakše. 

 

Puls se spustio na 165 i tada sam znala da neću sigurno odustati ma koliko moje telo želelo da stane. Pitate se da li sam imala krizu? Ja bih rekla da mi je cela trka bila jedna velika kriza, koju sam uspela da prebrodim samo i jedino mozgom i mislima. Zanima vas kako? Tako što sam razmišljala kako bi odustajanje na jednoj takvoj trci uticalo na mene kao na ličnost, da li ću moći sutra da prebrodim i neku drugu životnu krizu, da li mi je ovo samo test za nešto drugo mnogo teže što me čeka u životu, da li mogu da uvežbam svoj mozak da vlada bez obzira na okolnosti… Odgovore sam pronašla na cilju i s medaljom Čikaškog maratona oko vrata.

 

Pročitajte i ove blogove.

 

Kako sam istrčala svoj prvi maraton?

 

Kada ste spremni da trčite maraton

 

Autor: Nela Bunčić (@yugoslovenka_)

Ostavi komentar

Trenutno nema komentara